Osnovna škola Bukovac Zagreb

 Pričam ti priču

            Bila je noć. Ivini roditelji su već zaspali, a ona je bila budna. Nije joj se spavalo. Pogledala  je kroz prozor. Bilo je sve mračno. Čekala je hoće li se nešto dogoditi, no ništa .             Zaspala je nad prozorom . Kad se probudila, već je bilo jutro.  Ptičice  su cvrkutale, a biljke rasle.  Odmah je otišla vani  na livadu. Ugledala je  malo lan . Pomislila je : ,,Sigurno se izgubilo .“ Kad mu je prišla da ga podraga , zemlja se počela razdvajati, tresti . Pogledala je nebo, a nebo crno i tmurno . To joj nije bilo drago .  Pomislila je da je to sve zbog nje .  Nakon nekog vremena počela ju je vući snježna sila. Zvala je upomoć, no nitko se nije odazvao . Snježna sila ju je progutala. Više je nije bilo.  U tren oka se našla u jednom ledenom gradu.  Tamo je sve bilo od leda, od životinja do zgrada . Taj gradić imao je problem. Vatra im je došla od sjevera prema jugu. Ponestaje im leda. Iva je zakoračila u ogromnu zgradu. U toj zgradi je živjela ledena kraljica Coldmisi . Bila je jako zabrinuta za svoj grad. Nažalost, nisam joj mogla pomoći . Uskoro sam saznala  da je zla . Vatrena kraljica Hotli se prerušila  u ledenu kraljicu Coldmisi. Djevojčica Iva je pozvala sve stanare iz gradića . Rekli su joj da je to bila  samo predstava  za Retrobonkase. Bilo ju je sram. Zamolila ih je da joj oproste. Nakon nekoliko sati Iva je otišla iz Ledengrada kući.

            Kad se probudila, našla je se na prozoru umornom. Poslije je shvatila da je to bio samo san. Kad su se Ivini roditelji probudili, Iva im je brzinom munje dotrčala u krevet i ispričala im događaje koji su bili u snu .

  Ivana Jezidžić, 5. b

Put u nepoznato

            Bila je kišna noć. Bio sam u krevetu i razmišljao što je ispod cijelog svijeta. Kad sam se probudio nisam više razmišljao o tome.

            Otišao sam se van igrati sa Tihomirom, Davidom i Lukom. Bilo je lijepo sve do jednog trenutka kad se ispred nas pojavila ogromna rupa. Povirili smo što je unutra, ali ništa se nije vidjelo; bila je samo crnina. Krenuli smo obići rupu, ali odjednom nas je nešto povuklo u tu crninu.  Bili smo u letjelici. Nitko od nas nije znao voziti to čudo osim Tihomira. Tihomir je obožavao povijest i uvijek je razmišljao pozitivno. Nakon nekog vremena Tihomir je shvatio da letjelica treba četri pilota pa smo svi vozili to čudo. Za nekoliko minuta došli smo u neku čudnu zemlju koja se zvala Sport. Ta zemlja je bila posebna zato što je u njoj svaki građanin bio sportaš. To nam je rekla letjelica, ali nije govorila nego nam je napisala na hijeroglifima. Srećom, Tihomir je imao kartu s hijeroglifima zato što je iz povijesti bila zadaća napisati što voliš na hijeroglifima. Nama je to bilo čudno, ali došlo je nešto još čudnije. Više nismo mogli upravljati letjelicom. Odvela nas je na ogroman stadion koji je mogao primiti osam milijuna ljudi. Sam grad Sport je imao osam milijuna ljudi. Letjelca nas je dovukla na stadion. Ljudi u gradu Sport su pričali našim jezikom,ali nisu pisali kao mi. Nakon nekog vremena smo  shvatili da se moramo  natjecati. David, Luka i ja smo bili veseli, ali samo je Tihomir bio zabrinut jer nije bio ljubitelj sporta. Ali, razveselio se kada je vidio na torbi da pišu njegova tri najdraža sporta. To su bili: stolni tenis, nogomet i guzomet. Igre su počele. Pravila su takva da u guzometu svi moraju igrati, kao i u nogometu, a u stolnom tenisu samo dvojica. U guzometu smo izgubili u finalu tako da za sada imamo 3 boda. U nogometu smo bili prvi pa imamo 9 bodova. I došla je posljednja disciplina, a to je stolni tenis. Na ljestvici smo prvi, ali ekipa iza nas, s kojom igramo u finalu, ima 6 bodova tako da ne smijemo izgubiti. Tihomir i ja smo dobro krenuli, ali oni su se vratili. Bilo je izjednačeno. Bio je zadnji bod cijelog natjecanja. Mi smo trebali servirati. Tihomir je odlično servirao. Bio je to dugačak bod sve dok loptica nije došla do Tihomira. Tihomir je odlično udario i išla je u stranu baš tamo gdje nitko to ne može uhvatiti. I da, kako sam i rekao, to je bila prava loptica.

            Na kraju smo pobijedili sve zahvaljujući našem trudu, a Tihomir koji nije ljubitelj sporta je puno pomogao. Pehar smo odlučili odnijeti u školu i posvetiti našem razredu. Naravno, uzeli smo i medalje za sve učenike našeg razreda i za našu razrednicu. Za domaću zadaću iz povijesti smo svi napisali da volimo sportove. Vratili smo se kući, pojeli ručak i zajedno krenuli u školu s peharom i medaljama.

Dino Musulin, 5.a

Iz moje mašte

            Nisam ni mislio da će jedan običan dan poput ovoga postati jedan od mojih najboljih dana ikad. Probudio sam se kao i obično te otišao u školu. Nisam ni sanjao što će se dogoditi kada nastava završi.

Sve je počelo nakon posljednjega školskoga zvona. Neobično brzo sam se obukao i izašao van iz škole. Požurio sam kući, ali tada sam shvatio da se događa nešto zaista čudno. Svi ljudi su bili jako spori. Ili sam ja bio jako brz. Da, ja sam bio jako brz. Ništa mi nije bilo jasno, no ubrzo sam shvatio da sam uistinu brz. To me tako razveselilo da sam počeo trčati uokolo po cijelom Bukovcu. Munjevitom brzinom sam otišao do Bundeka i Jaruna. Brzo sam otišao po sladoled da povratim energiju i otrčao sam do Sljemena. Neko sam se vrijeme divio pogledu na Zagreb. Pogledao sam na sat i shvatio da je prošlo petnaest minuta otkada je škola završila. Potrčao sam do Save i trčao sam uz nju. Ipak sam se umorio pa sam krenuo trčeći kući.

            Kada sam ušao u kuću, sve je bilo uobičajene brzine. Mama ništa nije primijetila jer sam se vratio u uobičajeno vrijeme. Da sve bude još čudnije, trčao sam s torbom na leđima, a uopće je nisam osjetio.

            Sad se samo nadam da će se to ponoviti jer je bilo odlično obići cijeli Zagreb u dvadesetak minuta. Možda se to još nekome dogodi pa ćemo pričati o iskustvima s trčanjem.

Tihomir Livaić, 5.a

Na krov mi je sletio izvanzemaljac

            Bila je olujna noć. Ležao sam u krevetu i gledao televiziju. Odjednom sam začuo grozan zvuk na tavanu.

            Zavukao sam se ispod deke i srce mi je glasno lupalo. Mislio sam de će iskočiti iz grla. Kada sam sakupio dovoljno hrabrosti, otišao sam na tavan vidjeti što se to čulo. Na tavanu sam se sledio od straha jer je preda mnom stajao izvanzemaljac. Bio je visok oko metra i zelene boje kože. Imao je veliku glavu i tri prsta na ruci te troje oči. Polako sam mu prišao, Mislio sam da će me oteti. Pružio sam mu ruku. On je pružio svoju ruku i nasmiješio se. Ponudio sam mu kolač koji sam uzeo sa sobom. On ga je malo čudno gledao, a onda ga je pojeo. Trljao se po trbuhu od zadovoljstva. Da ga bar mama može vidjeti! Moj novi prijatelj je bio umoran pa sam mu pokazao gdje može spavati.

            Sutradan je moj novi prijatelj htio ići sa mnom u školu, ali to je bila loša ideja jer bi se netko prestrašio i pozvao bi policiju. Poslije škole sam mu pomogao da popravi svoj svemirski brod, a on me provozao u njemu. Nikada se nisam tako brzo vozio. Odvezao me do svoga planeta Aurorasa.  Planet je ljubičaste boje, a stanovnici su zelene ili ružičaste boje. Probao sam i njihovu hranu i nije bila loša. Ali, uskoro sam se morao vratiti.

            Stigavši kući, pozdravio sam se sa svojim novim prijateljem koji mi je na rastanku darovao teleskop. Sada znam odgovor na pitanje koje čovječanstvo muči stoljećima: „Ima li života u svemiru?“

Vito Karaga, 5.b